Opis

Vinogradarsku breskvu danas nalazimo mestimično u vinogradima i okućnicama, ali njeni plodovi nisu cenjeni. Moderni potrošači su stekli naviku konzumiranja krupnih, crvenkastih, uniformisanih plodova plemenitih sorti breskve koji često u trgovine dolaze još nezreli i tvrdi. Istovremeno, nezainteresovano će prolaziti pokraj ploda vinogradarki gazeći po onima koje su pale sa otežalih grana.

Vinogradarska breskva, pojam je koji označava podvrstu breskve, a ne biljku i plod tačno definisanih karakteristika. To su voćke stablašice niže rastom, iako pojedine vrste mogu da porastu i do sedam, osam metara visine. Kako ne zahtevaju mnogo mesta za razvoj krošnje, nalazimo ih u krajevima vrtova i vinograda, kao i u živicama. U rano proleće često ih uočavamo kako cvetaju gusto razvijenim ljubičasto-rozim cvetovima koji privlače pčele. Razvijaju vrlo fino granjanje i veliki broj cvetova, a time i plodova. Samooplodne su. Otpornije su na bolesti i štetočine od plemenitih vrsta, a kako se razmnožavaju semenkom među njima postoje brojne međusobne razlike u vremenu sazrevanja, boji kožice i mesa, dlakavosti i aromi. Stariji stanovnici ruralnih područja još je vole zbog punoće ukusa, profinjene arome.

Plod ove breskve je niske energetske vrednosti i u dostupnoj literaturi se spominje zanimljivost da kada se ubere u nezrelom stanju on još zre poput drugog voća, ali nivo šećera u plodu ostaje isti. Plodovi su male do srednje veličine, a zavisno od genotipa neki su svetlo-žuti prošarani crvenim mrljama, dok su drugi crvenkasti kad sazriju. U kontinentalnim područjima česta je vinogradarka niska rastom, razgranate krošnje sa sitnim bledim plodovima, svetlog mesa. U primorskim krajevima pamte jako mirišljavu vinogradarku tvrđih crvenkastih plodova. Takve breskve su aromatične, ali znatno manje slatke nego što se inače predpostavlja za ovu voćku. Njeni plodovi su prikladni za svežu konzumaciju, ali i za kompot, džem, voćne rakije ili likera. Razlikuju se i vremenom dozrevanja pa iako često cvatu među najranijim voćem (još u martu), različiti genotipovi dozrevaju od leta do jeseni zavisno od vrste.

Neke dozrevaju kad i grožđe. Poznate su vinogradarke kojima meso ploda ne tamni nakon branja, a dok druge nemaju crvenkastu boju uz košticu. Plodovi im često nisu baš privlačni. Vole sunce i toplotu, i otporne su na većinu štetočina pa i na kovrčavost lista. Mogu se saditi direktno u zemlju ili u tegle pa nakon toga kao sadnica u tlo.